Ne­dav­no je iz­u­zet­no sve­ča­no bi­lo u ka­pe­li­ci Sve­tog Ni­ko­la­ja Mir­li­kij­skog, u Za­du­žbi­ni Lju­bi­bra­ti­ća na To­ploj, jer je na­kon 212 go­di­na pr­vi put slu­že­na Sve­ta li­trur­gi­ja. Tač­ni­je, pr­vi put od ka­da je ova cr­kva sru­še­na u Na­po­le­o­no­vim ra­to­vi­ma 1806. go­di­ne. Slu­žbom na pra­znik po­sve­ćen upra­vo ovom sve­cu – Pre­nos mo­šti­ju Sv. Oca Ni­ko­la­ja, vjer­ni­ci­ma je pri­či­nje­na ve­li­ka ra­dost, jer se u ovom hra­mu, ko­ji je na­kon ob­no­ve pre­tvo­ren u Re­zi­den­ci­ju u ko­joj se go­di­na­ma odr­ža­va­ju du­hov­ni i kul­tur­ni pro­gra­mi, po­no­vo čuo poj Bo­gu. Pr­vu li­tur­gi­ju na­kon 212 go­di­na, u cen­tru Her­ceg No­vog, slu­ži­li su pro­to­je­rej-sta­vro­for Ra­do­mir Nik­če­vić i pro­to­je­rej Ni­ko­la To­do­ro­vić.
- Ra­dost je bi­ti u ovoj sve­ti­nji, jer Sv. Ni­ko­laj je je­dan od sve­ti­te­lja ko­ji je svoj cje­lo­kup­ni ži­vot po­sve­tio, i svo­jim dje­li­ma po­ka­zao da sa­mo onaj ko­ji se u Bo­ga uzda mo­že od zla i pro­ble­ma da se spa­si. Za­to dra­ga bra­ćo i se­stre, mi ko­ji se ko­le­ba­mo da li da vje­ru­je­mo u lju­de ili Bo­ga tre­ba da zna­mo da sa­mo gre­šan čo­vjek mo­že da se uzda u čo­vje­ka, a mi se uzda­mo u Bo­ga. Hri­stos je po­bi­je­dio smrt. Ovo je pri­li­ka da se da­nas sje­ti­mo i Ste­fa­na De­čan­skog ko­ji je osli­je­pljen kle­ve­tom i la­ži bli­že­ga svo­ga do­bio sna­gu i po­vje­ro­vav­ši u Bo­ga do­bio sna­gu od Sv. Ni­ko­la­ja Mi­ri­klij­skog, uče­ći nas da se sa­bi­ra­mo u hra­mo­vi­ma oko svo­jih star­je­ši­na i da pro­po­vi­je­da­mo i da tu­ma­či­mo Je­van­đe­lje upu­ću­ju­ći nas da ide­mo pu­tem str­plje­nja i spa­se­nja - re­kao je pro­ta To­do­ro­vić.
Oži­vlja­va­nju li­tur­gij­skog ži­vo­ta u ovoj cr­kvi naj­vi­še se ob­ra­do­vao osam­de­se­to­go­di­šnjak, pro­fe­sor Ve­se­lin Ve­ljo Pe­sto­rić, ko­ji je je­dan od naj­za­slu­žni­jih što je ra­zo­re­na Re­zi­den­ci­ja Lju­bi­bra­ti­ća, spo­me­nik kul­tu­re, do­bi­la sred­stva za sa­na­ci­ju na­kon ra­zor­nog ze­mljo­tre­sa 1979. go­di­ne. Pri­sje­ća se Pe­sto­rić, ka­ko je te 1979. bi­lo do­sta te­ško­ća da se ob­no­vi ovaj spo­me­nik kul­tu­re, jer su sred­stva za ob­no­vu uglav­nom pre­ba­ci­va­na za ra­do­ve na grad­skim tvr­đa­va­ma.
- Otac Ra­de Bu­ba­nja, do­ne­dav­no pa­roh to­palj­ski, sam je za­vr­ša­vao ne­ke za­nat­ske ra­do­ve i do­veo zgra­du u sta­nje u ko­me se da­nas na­la­zi. Sa­da to za­hva­lju­ju­ći nje­mu pri­stoj­no iz­gle­da. Ka­kva je nje­na da­lja sud­bi­na ne znam. Na­dam se da će se u ka­pe­li Sv. Ni­ko­le i da­lje odr­ža­va­ti bo­go­slu­že­nja, u su­te­re­nu je pa­ro­hij­ska bi­bli­o­te­ka, a da li će se ne­ko sje­ti­ti da to bu­de mu­zej­ski pro­stor, osta­je da vi­di­mo. Za­vi­si od onih ko­ji bu­du upra­vlja­li ti­me. To je isto­ri­ja ob­no­ve spo­me­ni­ka – ka­že Pe­sto­rić. Pri­sje­ća se pro­fe­sor po­seb­no jed­nog iz­u­zet­nog de­ta­lja.
- Svo­je­vre­me­no sam za­mo­lio oca Ra­da Bu­ba­nju da obi­đe­mo ovu ka­pe­lu, ko­ja je ta­da bi­la ru­še­vi­na, sme­tli­šte... I ta­da me jed­na stvar na­ro­či­to za­ču­di­la, i iza­zva­la da po­kre­nem nje­nu ob­no­vu. Na­i­me, ma­la Ča­sna tr­pe­za, sa­mo jed­nom po­lo­vi­nom je bi­la na zi­du ap­si­de, dok je dru­ga vi­si­la u pro­va­li­ji od dva spra­ta. Od­no­sno, po­red svih ze­mljo­tre­sa i ne­po­go­da Ča­sna tr­pe­za je osta­la na istom mje­stu kao da je če­ka­la ovaj dan. To me je po­bu­di­lo i po­kre­nu­lo da bu­dem još ak­tiv­ni­ji – ka­že Pe­sto­rić, na­gla­ša­va­ju­ći da su mu u tom po­slu na­ro­či­to po­mo­gli nje­go­vi Ku­ća­ni - La­zar Se­fe­ro­vić, ne­ka­da pred­sjed­nik SIZ-a kul­tu­re po­sle ze­mljo­tre­sa; po­koj­ni Sve­to­zar Sve­to Se­fe­ro­vić, ko­ji je ta­da bio pred­sjed­nik Iz­vr­šnog od­bo­ra u Skup­šti­ni op­šti­ne i po­dr­žao pred­log šta bi tre­ba­lo da bu­de taj obje­kat, ka­kvu na­mje­nu da do­bi­je i šta po­sle sa­na­ci­je; i po­koj­ni Mi­lo Vuk­sa­no­vić, ko­ji je bio na če­lu Za­vo­da za ur­ba­ni­zam, gdje su svi pro­jek­ti do­bi­ja­li ze­le­no svje­tlo. U ob­no­vi je po­mo­gla, sa­da ta­ko­đe po­koj­na, Mi­ra Bu­la­jić ko­ja je ta­da ra­di­la u Za­vo­du za ur­ba­ni­zam, pri­sje­ća se Pe­sto­rić, ko­ja je na­pra­vi­la pro­je­kat. Pro­fe­sor do­da­je da je po ta­da­šnjem pro­jek­tu ovaj pro­stor pred­vi­đen kao ga­le­rij­sko- mu­zej­ski pro­stor za cr­kve­ne eks­po­na­te, u ko­jem će bi­ti sa­bra­no sve što je vri­jed­no a na što se do­tad ni­je obra­ća­la pa­žnja.
Z. ŠA­KO­TIĆ


Za­du­žbi­na her­ce­go­vač­kog mi­tro­po­li­ta

Prof. Pe­sto­rić ob­ja­snio je ka­ko se Re­zi­den­ci­ja Lju­bi­bra­ti­ća ob­re­la baš na To­ploj. Na­i­me, pri­ča on, za­hva­lju­ju­ći do­la­sku mi­tro­po­li­ta za­hum­sko- her­ce­go­vač­kog Sa­va­ti­ja Lju­bi­bra­ti­ća, Her­ceg No­vi je po­stao mi­tro­po­lij­ska ka­te­dra. Lju­bi­bra­tić se ob­reo u ovom kra­ju, za­jed­no sa još 300 po­ro­di­ca, jer je mo­rao na­pu­sti­ti Her­ce­go­vi­nu zbog bor­be s Tur­ci­ma. Ze­mlju na To­ploj mi­tro­po­li­tu Sa­vi do­di­je­li­li su Mle­či­ći, i on je tu on­da sa­gra­dio Re­zi­den­ci­ju u ko­joj je bo­ra­vio do kra­ja ži­vo­ta. Sa­va­ti­je je sa­hra­njen kod Ma­na­sti­ra Sa­vi­na, a da­nas se ne zna tač­no nje­gov grob.